Hellas expres klizi kroz noć. Pored nas promiču Preševo, Bujanovac, Ristovac…Granica
prema Kosovu se ne vidi , ali se oseća. Tu je negde… Negde sa kosovskih polja
dolazi i ona…
Ursula je Nemica tridesetih godina. Sedi do vrata kupea u belom balon mantilu. Ispod
mantila se naslućuje obilje strasti. Ali, i sklad oblina. Kratka kosa, lice za pamćenje.
Krupne oči boje zrelog lešnika. Pravilne usne su opet priča za sebe. Milujem je
pogledom.. Pokušavam svojom rukom dotaći njenu.
“Nemojte ovde!”- reče, pa nastavi na mom čistom maternjem jeziku. Vragolasto se
okreće od mene, govoreći o nekom slepom kraju svojih želja nedoživljenih. I grehu
mog života…
Užas! Sestra Ursula sa psihijatarske klinike u Diseldorfu, žena u belom balon mantilu,
koja još i govori srpski jezik! Dovoljno sam se kajao za grehe svog života, da bi
me neko morao još i podsećati na to. Zato smo sav razgovor prebacili na Badnje veče,
jer zaista je bio šesti januar. A u meni su već radili hormoni pri samoj pomisli
na sutrašnji Božić.
Ursula o jelima nije znala mnogo, ali o bakalaru je znala sve,.čak i njegov latinski
naziv Gadus morrhua. Sama ga nije znala spremati. Nije nikad ni pokušala, ali je
sve finese oko načina pripremanja znala u tančine i o tome volela da priča. Počev
od toga da se bakalar obavezno tuče drvenim maljem, pa do benediktinskog načina
spremanja, koji je oskudan ali najslađi. Ja sam ćutao, samo ponekad bih dobacio
nešto iz opšteg poznavanja spremanja ribe. Ona je to prihvatala, ali s visine, nadmeno
vređajući moje skromno znanje:
„Sa Srbima se ne raspravlja o bakalaru. Da je u pitanju šaran ili štuka, pa da Vas
slušam, mada mi se na rečnu ribu povraća. Pastrmka je kao slama, jednom sam je probala.
Štuka je od blata, čisti mulj. A kečiga smrdi.“
Kada sam se suprostavio, ona nije poštedela ni mene, ni srpsku naciju. Psovala je
našu južnjačku kuhinju kao primitivnu i bez mašte. Govorila je da smo mi narod koji
ne zna da uživa u jelu, već da jedemo da bi se naždrali. Dok oni severnjaci i civilizovani
narodi, jedu iz zadovoljstva. Njih jelo čini sretnim, a nas tupavim. Pretvorila
se u pravu šovinistkinju…Užas! Sestra Ursula sa psihijatarske klinike u Diseldorfu,
žena u belom balon mantilu, koja još i govori srpski jezik!
„Večeras treba da postupate kao ja kada je bilo Badnje veče u decembru. Jer, to
je isto veče, samo što se mi pridržavamo jednog kalendara, a vi drugog. Mi nismo
katolici i pravoslavci, već gregorijanci i julijanci!“
„I kako to da postupam ?“-upitah.
„Lepo! Da sve ostavite! I prijatelje, i posao, i žene. Jer, to je veče svakog hrišćanina.
To nas zbližuje, uprkos svih naših nesporazuma. Razumete? Između Vas i mene postoje
samo verbalni dueli, a u stvari, mi smo jedno. Jedno u Hristu. Sjedinjeni kroz zalogaje.
Svejedno da li jedemo bakalar ili neku drugu ribu. Mi se svađamo, da bi se voleli
u Hristu. To je veća ljubav od one, koju Vi nudite.“
Ova Nemica je bila baš ohola, ali je u meni je pokrenula nešto, što nisam bio u
stanju da odgonetnem. Bili smo sami u kupeu. Nemojte misliti da nisam nagovarao
Ursulu i da nisam navaljivao.
“Da odemo do Kola za spavanje?”-predlagao sam.
“Zašto bismo plaćali doplatu za spavanje kada se na Badnje veče bdi i čeka porođaj
Marije, majke Božje. A inače smo već platili karte i vozimo se. Uostalom, Vi mene
prvi put vidite !
Pogledao sam je iskosa, osmehnuo se zagonetno i rekao:
“To ti misliš da te vidim prvi put, Ono što ja znam, za tebe je nedostupno, curo.
Tebe poznaje moja vizija.”
“Da Vi ne mislite kako se vratila Vaša mrtva žena?”-dočekala me je Ursula đavolski
poganim jezikom.
“Od njenog odlaska nisam bio ni sa jednom ženom.Ti si prva koju sam poželeo.”
“Žao mi je što ne mogu da uzvratim istom željom”-rekla je cinično.
“Možda si ti otelovljenje ideje o povratku mrtvih.”- rekoh učtivo i učeno, kao nekakav
književnik.
“Možda. Možda ste u pravu.”
“Jer, jedan pisac kaže da će se ipak, nakon svega, vratiti onaj koji nije nameravao
da se vrati.”
\“Da odemo do vagon-restorana ? -rekla je Ursula i naglo ustala…
Užas! Sestra Ursula sa psihijatarske klinike u Diseldorfu, žena u belom balon mantilu,
koja još i govori srpski jezik! Jedino je smetnula s uma da u ovim noćnim vozovima
nema vagon-restorana. Čini se, u poslednji čas. Ponoć je već prošla. Hellas
expres stoji u Vladičinom Hanu. Ursula mi nudi lepu, zelenu jabuku. Iz torbe vadi
i sedam deci Žilavke…
Kada smo se odmakli od ove trpeze , oboje smo ućutali, a onda ugasili svetlo. Dugo
nisam mogao da zaspim. Njeno prisustvo me je uzbuđivalo.
Izludeću, Ursula!”- hteo sam da viknem, ali uljudnost i obzir bejahu moje kočnice.
Očekivao sam nekakvu njenu inicijativu. A Ursula je bila mrtva-hladna ili se, đubre
jedno, uzdržavala. U svakom slučaju njeno prisustvo činilo me srećnim, bez obzira
na sve, a putovanje s njom bilo je ugodno i prijatno. Čuo sam je kako diše i spava
kao božićno jagnje.
Ujutru me je probudila tako što je bacila jabuku na moje grudi.To je po starom božićnom
običaju bio znak ljubavi, ali i prijateljstva. Kada sam joj to rekao, veselo je
uzvratila:
“Pa ja Vas volim, jer mi smo sjedinjeni kroz jabuke i vino. To sam Vam htela reći.
A sada, zbogom! I sretni božićni praznici. Ne zaboravite da post nije samo u jelu,
već i seksu. Prema tome, uzdržite se..!”
Hellas expres je ulazio u Beograd. Rastali smo se na železničkoj stanici. Božićno
jutro nisam imao s kim da podelim. I ja sam, kao onaj metohijski pop, mrzeo vlastitu
samoću i pitao se, da li to u meni ljubav umire ?