Ponedeljak! Stvarno usran dan. Ne zbog toga sto se
dva dana šenlučilo,vec jednostavno,usraniji je od svih usranih dana u
toku nedelje.Šef me vec ceka na autoputu i vec me muka hvata od njegove
price kako mu zena sjebala platu na garderobu,veš i kozmetiku,kako ce je
\“odpiliti\“ za sva vremena i poceti da zivi kao covek.Vozimo se do
\“Zmaja\“ ,srecom,da je malo dalje,šiznuo bih od njegovih prica i
pricica.Ali danas,njega nema,a na istom mestu gde sam ga primao u
auto,stoji krupna žena ,srednjih godina,bliža pedesetim i mase rukama da
joj stanem.Ulazi bez pitanja i kaze:
-Jarane,odvezi me do Rume,popusicu ti\“
Mislim se;do Rovinja,sestro ako treba,samo ga dobro izduvaj.Tvrdim pazar: -Pa ne znam…
-\’Oš me jebat?
-Pa,hocu,sestro…Onda u petu i širi noge!
Pronašla ga je brže nego što sam ga ja ikada pronašao.Počela je tako snažno da ga uvlači
da su mi presvlake ušle u dupe. Primećujem,nije krajputašica,to govori
njena garderoba,ten,pedikir…Ima kožnih detalja za 10.000,,,Ovako ga
nije pušila ni jedna,uključujući i ludog šumara,koji me pronašao onog
8-og marta na Fruškoj gori. Do Rume je bilo još tri,četiri stajanja,sa pratećim strahotama.Od tada,kako čujem reč- jaran,počne da mi se diže.
Vozim za Beograd,na vreme,da pokupim šefa.
Voziš me sutra za Rumu,Sanela mi opet zbrisala-pita.
Hoću šefe.Ko danas plaća pivo?
Ti,jarane.
